Rečnik
TERMINOLOGIJA KOJU KORISTIMO
Aktivnost učenja odraslih – Pod ovim terminom podrazumevamo svaku aktivnost organizovanu sa namerom da se unaprede znanja, veštine i kompetencije odraslih učesnika aktivnosti.
Trener – Termin „trener“ tj. „trenerkinja“ koristimo kao generičko ime za sve izvođače/realizatore aktivnosti učenja odraslih.
Obrazovna aktivnost – Sistematski planiran, kreiran, organizovan, realizovan i upravljan proces učenja.
Organizator obrazovanja odraslih – Svako pravno lice koje organizuje aktivnosti učenja i obrazovanja odraslih, kao osnovnu, povremenu ili sporadičnu delatnost.
Obuka – Svi oblici obrazovanja i učenja organizuju se kroz pojedinačne aktivnosti učenja. Širok je spektar organizacionih oblika obrazovanja i učenja u kojima se mogu realizovati ove aktivnosti. Termin „obuka“ koristimo kao generičko ime za skup aktivnosti učenja, bez obzira na organizacioni oblik.
Obrazovni program / Program obrazovne aktivnosti – Termin „program“ koristimo u širem smislu, u kome se on često zamenjuje terminom „kurikulum“, podrazumevajući: cilj i ishode učenja, sadržaje i vreme učenja, organizaciju aktivnosti i sredstava učenja, kao i kriterijume i načine vrednovanja postignuća.
Terminološka razgraničenja 1celoživotno učenje – učenje odraslih – obrazovanje odraslih – andragogija
Terminološka razgraničenja 1
celoživotno učenje – učenje odraslih – obrazovanje odraslih – andragogija
Celoživotno učenje predstavlja ukupnost procesa učenja, kao dela životnog procesa čoveka, kako u vertikalnoj ravni (tokom čitavog životnog veka – doživotno obrazovanje), tako i u horizontalnoj liniji (u svim oblastima i aspektima života tj. u čitavom rasponu životnih aktivnosti – sveživotno obrazovanje). Andragogija, kao naučna disciplina koja proučava obrazovanje i učenje odraslih, je zasnovana na filozofiji celoživotnog učenja, kao kontinuiranom procesu koji se odvija kroz svakodnevnu interakciju čoveka sa okruženjem.
U andragogiji, učenje se shvata kao fundamentalni ljudski fenomen, koji se odnosi na čoveka u celini, njegovo postojanje, delovanje i nastajanje. U zavisnosti od teorijskog polazišta, može predstavljati promenu u ponašanju (bihejviorističi pristup), unutrašnji mentalni proces (kognitivistički pristup), ostvarivanje potencijala (humanistički pristup), ili interakciju sa okruženjem (konstruktivistički pristup). Sa aspekta obrazovanja odraslih, učenje odraslih se najčešće određuje kao kontinuiran (mentalni i telesni) proces transformacije (konstrukcije i rekonstrukcije) iskustva u znanje, veštine, stavove, osećanja i vrednosti. Ipak, ono je i više od toga jer se radi o složenom, multidimenzionalnom (ima kognitivne, afektivne, psihomotorne i socijalne dimenzije i rezultat je njihove interakcije) i kontinuiranom procesu konstrukcije ličnosti (koja se odvija u socio-kulturnoj sredini), koji uključuje procese samoostvarenja, samooblikovanja, samodefinisanja, samokonstruisanja i samoprevazilaženja.
Obrazovanje se odnosi na sistematski, nameran i manje ili više institucionalizovan proces planiranja, dizajniranja (programiranja), organizovanja, realizovanja i upravljanja procesom učenja, društveno poželjnih i naučno zasnovanih znanja, veština, stavova, vrednosti i navika, koji je relativno varijabilan u svojoj formi i sadržaju prema istorijsko-geografskim i kulturno-političkim kontekstima, odnosima moći i aktuelnoj hijerarhiji. Obrazovanje odraslih je svaki, takav proces u koji se uključuju odrasli, kao individue koje, pored hronološkog uzrasta i završenog procesa biološkog rasta, odlikuje manji ili veći stepen psihološke, socijalne i profesionalne zrelosti. Sa aspekta andragogije, obrazovanje odraslih je naučno osmišljena aktivnost usmerena na zadovoljavanje obrazovnih potreba odraslih.
Andragogija je naučna disciplina koja proučava obrazovanje i učenje odraslih. Pored ovog značenja, kao samostalne nauke koja pokriva oblast obrazovanja i učenja odraslih u celini, andragogija u užem smislu se odnosi na koncepciju obrazovanja odraslih koju je razvio američki autor M. Knowles, kao o umetnosti i nauci pomaganja odraslima da uče.
Terminološka razgraničenja 2formalno obrazovanje – neformalno obrazovanje – informalno obrazovanje
Terminološka razgraničenja 2
formalno obrazovanje – neformalno obrazovanje – informalno obrazovanje
Formalno obrazovanje je vrsta institucionalno zasnovanog obrazovanja koja obuhvata sve njegove nivoe, od predškolskog do visokoškolskog obrazovanja. Ono je visoko institucionalizovano, ima karakter zakonske obaveznosti na nivou osnovnoškolskog obrazovanja, primenjuje propisan plan i program obrazovanja, koji je akreditovan od strane države, uključuje rad kvalifikovanih i sertifikovanih nastavnika i školske aktivnosti regulisane od strane države. Sukcesivno je invarijantno u odnosu na svoje nivoe (mora se završiti jedna faza da bi se ušlo u drugu), visoko je hijerarhizovano (od učenika do ministra obrazovanja), uspešan završetak nekog obrazovnog nivoa rezultira diplomom ili sertifikatom priznatom i regulisanom od strane države, koji predstavlja kriterijum za dalje napredovanje u školovanju ili formalni ulazak u svet rada. Visoko je organizovano i sistematizovano, sa predefinisanim kriterijumima za selekciju i upis, kao i ocenjivanje, procenjivanje i sertifikaciju stečenih znanja i veština.
Neformalno obrazovanje se odnosi na sve organizovane, sistematske, samoinicirane, dobrovoljne i relativno kratke ili kraće (u odnosu na formalno obrazovanje) obrazovne aktivnosti van institucija formalnog školskog sistema. Kao takvo, ne predstavlja sistem obrazovanja po sebi, već se pre odnosi na konvencionalni generički naziv za raznovrsne obrazovne aktivnosti koje su usmerene na zadovoljavanje najrazličitijih potreba za učenjem u odnosu na rad, socijalne aktivnosti i privatni život. Odlikuju ga grupni karakter, postojanje neke vrste plana i programa, postojanje instruktora, nastavnika i mentora i može voditi diplomi ili sertifikatu koji može od strane države biti priznat kao dovoljan uslov isključivo za niže kvalifikovana zanimanja u svetu rada.
Informalno učenje se odnosi na procese učenja koji nisu organizovani ili struktuirani u odnosu na ciljeve učenja, vreme i resurse učenja, pa se tako dešava van institucija obrazovanja, ne mora biti dobrovoljno, podrazumeva nepostojanje bilo kakvog plana i programa učenja, diplome ili sertifikata, kao ni osobe koja ima ulogu nastavnika. U odnosu na kriterijume svesnosti i namernosti, deli se na samousmereno učenje (svesno i namerno), incidentalno učenje (svesno, ali nenamerno), socijalizaciju (nenamerna i nesvesna) i tacitno učenje (nesvesno i namerno).
Terminološka razgraničenja 3
lični razvoj – inicijalno obrazovanje – dalje obrazovanje – kontinuirano
obrazovanje / usavršavanje – profesionalno/stručno
obrazovanje / usavršavanje / razvoj / osposobljavanje – osnovno obrazovanje odraslih
obrazovanje / usavršavanje – profesionalno/stručno
obrazovanje / usavršavanje / razvoj / osposobljavanje – osnovno obrazovanje odraslih
Terminološka razgraničenja 3
lični razvoj – inicijalno obrazovanje – dalje obrazovanje – kontinuirano
obrazovanje/usavršavanje – profesionalno/stručno
obrazovanje/usavršavanje/razvoj/osposobljavanje – osnovno obrazovanje odraslih
Sa stanovišta obrazovanja i učenja odraslih, lični razvoj predstavlja porast ili realizaciju ličnih svojstava, atributa i sposobnosti pojedinca putem učenja. Lični razvoj je usmeren na ličnost, te tako uključuje aktivnosti obrazovanja i učenja koje vode poboljšanju svesti i identiteta, razvijaju talente i potencijal, izgrađuju ljudski kapital i olakšavaju zapošljivost i napredovanje, povećavaju kvalitet života i doprinose realizovanju aspiracija.
Inicijalno obrazovanje je obrazovanje koje se odvija u inicijalnom (primarnom) obrazovnom sistemu, obično pre ulaska u svet rada (radnu fazu života). Može se odvijati na različitim obrazovnim nivoima (osnovni, srednji ili visoki) u oblasti opšteg ili stručnog obrazovanja.
Dalje obrazovanje je obrazovanje koje se dešava posle obaveznog obrazovanja, ali ne nužno i posle inicijalnog obrazovanja, obično podrazumeva određeni obrazovni nivo i može biti stručno ili akademsko, od treninga bazičnih veština do sticanja viših stručnih kvalifikacija.
Kontinuirano obrazovanje se odnosi na obrazovanje odraslih u koje se pojedinac uključuje nakon kompletiranog inicijalnog obrazovanja (ili treninga) ili nakon ulaska u svet rada (u radnu fazu života) sa ciljem poboljšanja postojećih znanja i veština, sticanja novih znanja i veština, i radi ličnog ili profesionalnog razvoja uopšte. Kontinuirano usavršavanje je uži pojam od kontinuiranog obrazovanja i odnosi se na ono obrazovanje koje se sastoji u sticanju dodatnih znanja i veština, potrebnih za uspešno obavljanje posla i radnih zadataka. Kontinuirano obrazovanje/ usavršavanje je deo celoživotnog učenja i može obuhvatiti bilo koji vid ili oblik obrazovanja koji je ključan sa stanovišta zapošljavanja i zapošljivosti odraslih.
Profesionalno (stručno) obrazovanje odraslih je vrsta obrazovanja koja omogućava sticanje stručnih kompetencija i kvalifikacija, zapošljavanje i zapošljivost, te kao takvo predstavlja sistem znanja, umenja i navika u funkciji pripremanja za obavljanje određenog rada. Stručno obrazovanje, za razliku od profesionalnog obično ne podrazumeva programe univerzitetskog obrazovanja. Osposobljavanje za rad je proces razvijanja potencijalnih sposobnosti čoveka prema objektivnim i subjektivnim potrebama života i rada, te se sastoji u sticanju nižih stupnjeva stručne osposobljenosti koja je neophodna za uspešno uključivanje u privređivanje. Stručno usavršavanje se sastoji u sticanju dodatnih znanja i veština koje su potrebne za uspešno savladavanje zahteva rada koji proizilaze iz tehnološkog progresa određene struke i zanimanja.
Osnovno obrazovanje odraslih je obrazovanje odraslih u oblasti osnovnih znanja i veština (matematička, jezička i informatička pismenost, socijalne i životne veštine, razumevanje života u zajednici) potrebnih za uspešno i odgovorno učešće u društvenom životu. Programi osnovnog obrazovanja odraslih usmereni su na unapređenje socijalne integracije, zapošljivosti i kvaliteta života odraslih ljudi.
Terminološka razgraničenja 4radionica – seminar – trening – edukacija – kurs – studijski program
Terminološka razgraničenja 4
radionica – seminar – trening – edukacija – kurs – studijski program
Radionica je organizacioni oblik obrazovanja sa stalnim sastavom učesnika koji se organizuje u trajanju od nekoliko sati ili nekoliko dana, pa može predstavljati samostalnu celinu ili može činiti deo drugih organizacionih oblika. Sastoji se od niza obrazovnih i radnih sesija kroz koje se u manjoj grupi polaznika obrađuje određeni sadržaj ili tema na različite načine (pokret, glas, telo, crtež, ples…) i čija mikrodimanika često podrazumeva prolaženje kroz određene faze (zagrevanje, uobličavanje i ekspresija doživljaja, razmena među učesnicima, elaboracija, obrada doživljaja, uvid…). Radionicu karakterišu: aktivnost učesnika, iskustveno učenje i učenje u zoni narednog razvoja, postupak koji se povezuje sa kooperativnim učenjem, kombinacija divergentnih i konvergentnih načina mišljenja, aktivnosti pripadaju tipu rešavanja problema, a često je najveći deo aktivnosti i zahteva dat u formi igre.
Seminar je kraći organizacioni oblik sa stalnim sastavom učesnika, koji se primenjuje pretežno kada je u pitanju usavršavanje u nekoj oblasti ili specijalizovanje za obavljanje određenih zadataka, pa time pretpostavlja polaznu osnovu i predznanje učesnika da bi se organizovao. Trajanje je obično ograničeno na jedan do nekoliko dana i može se izvoditi kroz nekoliko takvih vremenskih celina, a u tom slučaju se radi o ciklusu seminara. Uvodni ili formativni seminari služe kao podloga formativnim i specijalnim seminarima koji se dotiču konkretnih tema utvrđenih i definisanih na osnovu na osnovu analize obrazovnih potreba grupe polaznika. Instruktivni seminar je ona vrsta seminara u okviru kojeg se polaznici osposobljavaju za organizovanje i vođenje obrazovnih programa u svojim sredinama.
Trening je sinonim za obuku (kao vrstu obrazovanja) ili obučavanje (kao vrstu obrazovne delatnosti onoga koji obučava), koje nasuprot poučavanju, u čijem je središtu prenošenje i sticanje novog znanja, stavlja akcenat na veštine tj. u središtu obrazovnog procesa je praktično delovanje. Termin se takođe upotrebljava da označi određeni organizacioni oblik, sličan seminaru, ali sa tom razlikom što nije nužno u pitanju usavršavanje i karakteriše ga orijentacija na uvežbavanje ponašanja i praktičnih aktivnosti, dok su znanje i promišljanje u funkciji ovladavanja određenim zadacima.
Edukacija je sinonim za obrazovanje. Takođe, u praksi obrazovanja odraslih kod nas se koristi da označi određeni organizacioni oblik obrazovanja, najčešće oblike dužeg trajanja obrazovanja (u trajanju od više godina) u odnosu na kurs (kao, na primer : edukacija za psihoterapeute) ili za kraće oblike usavršavanja (specijalizovane edukacije medicinskih radnika), pa se tako javlja kao sinonim za kurs ili seminar.
Kurs ili tečaj je organizacioni oblik obrazovanja sa stalnim sastavom učesnika, relativno dužeg vremenskog trajanja (može trajati i više od godinu dana), koji može obuhvatiti različite nivoe znanja, veština i osposobljenosti (niži, srednji i viši) i može se organizovati tako da omogući osnovna znanja (osnovni ili početni kursevi), bez da podrazumeva prethodno iskustvo polaznika, kao i da omogući dalje usavršavanje u konkretnoj oblasti (napredni ili dopunski kursevi). Kurs se obično završava proverom znanja. U kontekstu visokoškolskog obrazovanja, predstavlja sinonim za nastavni predmet.
Studijski program je organizacioni oblik obrazovanja koji podrazumeva odlazak na posebno mesto učenja i obrazovanja, pa se može raditi o studijskom putovanju, studijskoj poseti ili studijskom boravku. Suština ovakvih obrazovnih oblika je tome da omogućavaju učesnicima da se upoznaju sa pojavama, procesima i predmetima i objektima u prirodnom ambijentu ili simuliranim situacijama, kao i veštački stvorenim uslovima.
Terminološka razgraničenja 5predavanje – tribina – okrugli sto – javna rasprava – panel diskusija
Terminološka razgraničenja 5
predavanje – tribina – okrugli sto – javna rasprava – panel diskusija
Predavanje je organizacioni oblik kraćeg trajanja, (45 minuta do jedan i po sat) sa promenljivim sastavom učesnika, koji podrazumeva usmenu komunikaciju predavača i postojanje auditorijuma i koji se obično održava javno, uz slobodan pristup, pa se naziva i javno ili popularno predavanje. Odvija se kroz takav oblik obrazovnog rada, gde jedan ili više govornika izvodi sadržaj teme, saopštava ga i iznosi učesnicima. Cilj predavanja je da slušaoci na ovaj način saznaju, prošire ili učvrste određena znanja. Kada ovaj oblik sadrži niz tematski povezanih serija predavanja (najčešće 4 do 7) govori se o ciklusu predavanja. Ciklus predavanja nije po tome što sadrži zbir više predavanja, već što obrađuje jednu temu iz više različitih aspekata u više uzastopnih izlaganja.
Tribina je organizacioni oblik obrazovanja sa promenljivim sastavom učesnika i kraćeg vremenskog trajanja (od 45 minuta do jedan i po sat), koji podrazumeva potrebu da se o određenim temama javno razgovara, razmenu mišljenja, iznošenje različitih ideja i nedoumica, pa time najčešće podrazumeva više sagovornika (koji ne moraju svi biti eksperti iz date oblasti) i auditorijum. Cilj tribine je da se o određenoj temi razgovara uz suprotstavljanje različitih mišljenja i stavova i da se u neposrednoj i živoj komunikaciji sa učesnicima dođe do određenih zaključaka.
Okrugli sto je organizacioni oblik obrazovanja sa promenljivim sastavom učesnika, koji sa stanovišta učesnika, obuhvata zajedničku obradu nekog sadržaja uz mogućnost da dvi podjednako učestvuju. Različita predznanja i iskustva omogućavaju da se naizmenično preduzima ekspertska uloga. Posle uvoda u temu od strane voditelja, tok razgovora se prepušta učesnicima, koji se na razgovor podstiču odgovarajućom moderacijom, nakon čega sledi zaokruživanje problematike i rezimiranje rezultata.
Javna rasprava je organizacioni oblik obrazovanja čiji je cilj razmena shvatanja o određenoj temi, sa širokim sastavom učesnika. Izbor teme javne rasprave mora biti takav da obezbedi interesovanje auditorijuma, a diskusija postavljena i vođena na način da izazove pojedince da svoje mišljenje javno izraze. Javne rasprave su jedno od efikasnih sredstava za obezbeđivanje transparentnosti rada onih koji se bave obrazovnom politikom i imaju za cilj povećanje demokratskog učešća pojedinaca u postupku formulisanja određenih akata, postupaka, standarda i pravilnika. Praksa organizovanja javnih rasprava je takođe od velikog značaja za unapređivanje obrazovne prakse jer omogućava poznavaocima određene materije da ukažu na problematične aspekte tema koje su od javnog interesa.
Panel diskusija je organizacioni oblik obrazovanja koji podrazumeva diskusiju oko stola pred auditorijumom, u kojoj učestvuje obično nekoliko sagovornika, koji su obično eminentni stručnjaci za datu oblast. Prisustvujući diskusiji, koja se vodi između stručnjaka, a podrazumeva izražavanje različitih gledišta i borbu za jedno od njih, zainteresovani učesnici su u mogućnosti da uvide razne aspekte problema i sagledaju temu iz različitih uglova posmatranja.
Terminološka razgraničenja 6nastava – obuka – moderacija – vođenje (coaching) – savetovanje – nadzor (monitoring)
supervizija – peer review – evaluacija – facilitacija
Terminološka razgraničenja 6
nastava – obuka – moderacija – vođenje (coaching) – savetovanje – nadzor (monitoring)
supervizija – peer review – evaluacija – facilitacija
U najširem smislu, nastava je socijalni proces u čijem je središtu sistematska i organizovana interakcija između onih koji uče i onog koji poučava. U užem, didaktičkom značenju, nastava je potpuno planirana i struktuirana situacija učenja i poučavanja, čiji je najopštiji cilj razvoj saznajnih sposobnosti, sposobnosti vrednovanja, delovanja i sistemske internalizacije stvarnosti.
Obuka je vrsta obrazovanja usmerena prvenstveno na sticanje veština i podrazumeva ovladavanje zadatkom ili ulogom ili specifičnim tipom uniformnog i mehaničkog izvršenja bez isticanja potrebe za razumevanjem i znanjem, posebno teorijskim. Obuka uvek naglašava uniformnost, predvidljivo i standardizovano ponašanje i delovanje, pa se u osnovi njene organizacije nalaze praksa i ponavljanje.
Moderacija je proces kojim se pruža podrška grupi i podstiče stvaranje pozitivnog okruženja za rad u okviru grupe, pre svega, putem obezbeđivanje jasnih objašnjenja svrhe postojanja grupe, pružanja pomoći pojedincima de se osete ravnopravnim članovima grupe da mogu nesputano da se izraze i učestvuju u radu grupe, kao i podsticanje interakcije među članovima grupe u cilju uspešne razmene i saradnje. Moderator obično vrši raznovrsne funkcije, od sprovođenja pravila za diskusiju, do vizualizacije i skiciranja okvira za procedure grupnog rada i diskusiju. U nekim slučajevima, dužnost moderatora je da aktivno učestvuje u kreiranju sadržaja, a u drugim on ima ulogu da olakša proces i obezbedi strukturu za njegovo odvijanje bez intervencija u pogledu sadržaja diskusije.
Vođenje ili koučing je proces rada koji ima za cilj poboljšanje klijentovih performansi, najčešće kroz rad „jedan na jedan”, putem jačanja kapaciteta klijenta za identifikovanje lične agende, utvrđivanje dirigovane akcije, kao i refleksiju načina primene specifičnih znanja i veština u cilju njenog postizanja. Koučing ima ulogu pokretačke snage koja oslobađa ljudski potencijal za stvaranje novih i kreativnijih ideja i modela ponašanja koji, rezultiraju novim obrascima ponašanja primenjivim na celokupni život klijenta. Zadatak kouča je da jasno i nepristrasno predstavi šta klijent radi i kako radi, da bi zajedno došli do novih saznanja koje bi klijent kasnije preneo u svakodnevni život. Za razliku od savetovanja, u koučingu je naglasak na spoljašnjim akcijama klijenta i podizanje njegove izvršne efikasnosti u određenim poljima delovanja.
Savetovanje je proces asistiranja i pomaganja pojedincima da bolje razumeju svoju situaciju i sebe, te podrazumeva niz intervencija u vidu pružanja pomoći odraslima da osećaju, misle, komuniciraju i deluju na efikasniji način. Drugim rečima, to je proces obezbeđivanja mogućnosti klijentima da rade na sebi, u pravcu potpunijeg ostvarivanja svojih životnih kapaciteta kao individua i kao članova svoje zajednice. U oblasti obrazovanja i učenja odraslih, proces savetovanja podrazumeva raspon različitih aktivnosti, sistema i procedura usmerenih na pružanje pomoći odraslima da razmatraju pitanja obrazovanja i karijere i donose obrazovne, lične i profesionalne odluke pre, ili nakon, ulaska u svet rada ili obrazovanja. Pritom, fokus je uvek na primeni principa mentalnog zdravlja, holističkog pristupa životu i ljudskog razvoja u cilju obezbeđivanja psihofizičkog zdravlja, ličnog razvoja, promene u ponašanju i emocionalnog blagostanja.
Nadzor ili monitoring je sistematsko prikupljanje i analiza kvaliteta relevantnih indikatora sa ciljem utvrđivanja da li kvalitet obrazovanja zadovoljava postavljene standarde. To je kontinuirana procena napretka određene obrazovne akcije, tokom određenog vremenskog perioda, u odnosu na njene planirane aktivnosti, ulaganja i ishode. Za razliku od evaluacije, koja obuhvata procenu da li su obrazovne aktivnosti rezultirale boljitkom za pojedinca ili ciljnu grupu i da li su postignut željeni obrazovni efekti, monitoring suštinski odgovara na pitanje u kojoj meri se realizuju planirane aktivnosti (broj obuhvaćenih korisnika, aktivnosti, utrošena finansijska sredstva, dinamika odvijanja projekta i sl.)
Supervizija je obrazovni proces u kome jedan iskusni stručnjak kompetentan u određenoj oblasti, preuzima odgovornost da radi sa drugim stručnjakom u cilju postizanja odgovarajućih ličnih i profesionalnih standarda u radu sa klijentima. Sa aspekta onog koji uči, to je važan proces pomoću kojeg se nastavlja proces razvijanja znanja i veština i nakon što se pojedinac uključio u samostalno obavljanje posla i realizovanja sopstvene profesionalne/stručne prakse (što može biti nakon završetka inicijalnog dela obuke i obrazovanja ili dok je pojedinac još uvek u procesu obrazovanja). Filozofija i praksa supervizije, kao zajedničkog učenja, uključuje povezivanje, saradnju i stvaranje radi izgrađivanja što boljeg profesionalnog identiteta stručnjaka.
Peer review (ili „vršnjačko“ procenjivanje) predstavlja evaluaciju nečijeg rada od strane jednog ili više pojedinaca sličnog nivoa kompetentnosti u istoj oblasti, u cilju održavanja ili povećavanja kvaliteta i rezultata rada. S obzirom da ne pretpostavlja postojanje iskusnijeg člana grupe ili kompetentnijeg stručnjaka, peer review predstavlja oblik samoregulacije od strane kvalifikovanih članova određene profesije u relevantnoj oblasti. Zasniva se na konceptu da će veća i raznovrsnija grupa ljudi moći da da kvalitetniju procenu rada, pa se peer review metode koriste za održavanje standarda kvaliteta, poboljšanje performansi i obezbeđivanje kredibiliteta, a time predstavljaju i značajan vid obrazovanja i učenja odraslih.
Evaluacija je integralan proces deskripcije i vrednovanja relevantnih informacija i donošenja odluka o korektivnim i inovativnim merama u cilju unapređivanja kvaliteta obrazovanja. Ogleda se kroz niz postupaka na osnovu kojih je moguće proceniti uspešnost određene obrazovne aktivnosti, pa tako predstavlja njenu sveobuhvatnu analizu sa ciljem utvrđivanja u kojoj meri su realizovani predviđeni ciljevi, u kojoj meri doprinose opštem boljitku i u kojoj meri se omogućava održivost ostvarenih rezultata. Pritom, evaluacija nije samo završna procena neke obrazovne aktivnosti, već može biti realizovana u svim fazama planiranja i realizacije obrazovanja.
Facilitacija je obrazovna veština i vrsta delatnosti onoga ko se javlja u ulozi facilitatora, koja se odnosi na pružanje pomoći onome koji uči da stupi u kontakt sa svojim unutrašnjim sposobnostima učenja i da da smisao svom iskustvu. To je veština pristupanja pojmovnom svetu pojedinca, koja je deo društvene i kulturne promenljivosti, kao i unutrašnjim konstrukcijama i njihovim spoljnim manifestacijama kroz ponašanje, njihovo dovođenje na nivo svesnog i promišljanje načina na koji se znanje dobija iz iskustva kroz implicitne i eksplicitne teorijske poglede.
Terminološka razgraničenja 7ishod učenja – znanje – umenje/veština – stav – kompetencija – kvalifikacija – zanimanje
Terminološka razgraničenja 7
ishod učenja – znanje – umenje/veština – stav – kompetencija – kvalifikacija – zanimanje
Ishod učenja se odnosi na eksplicitan iskaz o rezultatu učenja, pa tako obuhvata opis onog koji uči posle definisanog perioda učenja u smislu onoga šta zna (razume), šta je u stanju da uradi pod određenim okolnostima i kako se ponaša u odnosu na ono šta radi (čime obuhvata stavove, vrednosti i orijentacije). Definiše se, dakle, u terminima znanja, veština (umenja), stavova, vrednosti i orijentacija i formuliše kao reprezentacija (prikaz, opis, demonstracija, manifestacija) naučenog. U stručnom obrazovanju, predstavlja minimalan i obavezujući rezultat učenja.
Znanje je skup informacija relevantnih za razumevanje i uspešan učinak, koje uključuje teorije, principe, procedure i standarde u odnosu na datu oblast proučavanja.
U tradicionalnom značenju umenje ili veština je sposobnost kontrole nad telesnom muskulaturom. U stručnom obrazovanju i obuci, aktivnost koja omogućuje pravovremeno i efikasno obavljanje radnih zadataka (bez obzira da li je reč o manuelnim ili kognitivnim zadacima).
Stav predstavlja relativno trajni sistem pozitivnog ili negativnog ocenjivanja, osećanja i tendencije da se preduzme akcija za ili protiv u odnosu na određeni objekat. To je terminalna vrednost koja se obično operacionalizuje kao osećanje za ili protiv objekta stava.
U najširem smislu, kompetencija je personalno svojstvo ili specifično radno ponašanje ili sposobnost za obavljanje specifičnog radnog zadatka ili vršenje socijalne uloge i odgovornosti. Predstavlja kompozit specifičnih znanja, veština, stavova i vrednosti koje pojedinac treba da razvije i usvoji, a koji ga kvalifikuje za obavljanje određene aktivnosti. Kompetencija u tom slučaju predstavlja ishod učenja u kurikulumu. U užem i strožem smislu, kompetencija je obavljanje određene aktivnosti prema definisanim kriterijumima (standardu), čija deskripcija se sastoji iz: deskripcije aktivnosti koje se obavljaju i deskripcije načina na koji se aktivnosti obavljaju.
Kvalifikacija je društveno verifikovana kompetencija, odnosno društveno priznata kompetentnost, koja se stiče putem društveno verifikovanih (akreditovanih ili odobrenih) programa obrazovanja. U najširem smislu, predstavlja formalni iskaz o kompetenciji ili standardima kompetencija koje su relevantne za rad i omogućavaju zapošljavanje, profesionalni razvoj i napredovanje u radu.
U sadržinskom smislu, zanimanje je skup poslova koji su po svom sadržaju, vrsti, organizacionim i tehnološkim karakteristikama slični po sadržaju i zahtevima. Osnovni kriterijumi za klasifikaciju zanimanja su vrsta rada, veštine, znanja i akreditovani ishodi obrazovanja i obuke. U statističkim klasifikacijama zanimanje je analitička kategorija prema kojoj se razvrstavaju poslovi slični po sadržaju i zahtevima.
Terminološka razgraničenja 8veštine – poslovne veštine – komunikacijske veštine – lične veštine – „meke“ veštine – „nove“ veštine
Terminološka razgraničenja 8
veštine – poslovne veštine – komunikacijske veštine – lične veštine – „meke“ veštine – „nove“ veštine
Veštine se odnose na sposobnost primene znanja i njegovo korišćenje za izvršavanje zadataka i rešavanje problema, bilo da su psihomotorne (manuelne), socijalne ili intelektualne.
Poslovne veštine označavaju skup veština koje se tiču posedovanja znanja i sposobnosti njihove primene, a koja se tiču obavljanja određene vrste zadataka ili aktivnosti koje proizilaze iz zahteva posla tj. označavaju minimum potrebnih atributa za uspešno delovanje na određenom radnom mestu.
Komunikacijske veštine se odnose na set sposobnosti u domenu razumevanja jezika, neverbalnog izražavanja i praktičnih jezičkih veština, u svrhu efikasnog sporazumevanja sa drugima. One, pre svega, uključuju: veštine čitanja, pisanja, veštinu govora, veštine neverbalne komunikacije i veštinu slušanja.
Lične veštine podrazumevaju skup veština koje se odnose na lične osobine pojedinca, kao što su: integritet ličnosti, pouzdanost, tačnost, marljivost, sposobnost donošenja odluka i sl.
„Meke“ veštine ili „soft“ veštine ili interpersonalne veštine ili međuljudske veštine podrazumevaju skup veština koje se odnose na interakciju sa drugim ljudima. Za razliku od „tvrdih“ veština, koje su u vezi sa znanjima osobe i sposobnošću da obavlja određenu vrstu zadataka ili aktivnosti, „meke“ veštine se odnose na sposobnost efikasnog komuniciranja sa kolegama i klijentima. Najznačajnije su u poslovima koji podrazumevaju odnos licem u lice, tj. direktan kontakt, pa se smatra da u takvim profesijama, „meke“ veštine mogu biti važnije od profesionalnih veština. Uključuju sposobnosti poput komunikacionih veština, rešavanja konflikata, pregovaranja, team buildinga, delegiranja, koučinga, slušanja, kooperacije i sl.
Termin „nove“ veštine se koristi da označi set sposobnosti koje se javljaju kao izraz potreba koje proizilaze iz pojave novih zanimanja i radnih zadataka ili razvoja postojećih. Identifikovanje potreba koje proizilaze iz „novih“ veština (ili „nastajućih“ veština, kako se još nazivaju), smatra se ključnim za prevazilaženje nedostatka ili jaza u veštinama, povećanje zapošljivosti i zapošljavanja, kao i efikasnog odgovaranja na potrebe savremene ekonomije. Pored ovog, koristi se i termin „nove“ bazične veštine, koji se odnosi na širi raspon veština i može obuhvatiti IKT veštine (veštine korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija), veštine sporazumevanja na stranim jezicima, socijalne veštine, organizacione veštine, komunikacione veštine, tehnološke veštine i preduzetničke veštine. Zajedno sa bazičnim veštinama, nove bazične veštine čine ključne veštine potrebne za život u savremenom društvu znanja i učenja.
Terminološka razgraničenja 9dopisno učenje – učenje na daljinu – e-učenje – samostalno učenje
Terminološka razgraničenja 9
dopisno učenje – učenje na daljinu – e-učenje – samostalno učenje
Dopisno učenje je način učenja na daljinu u kome se komunikacija između učesnika u obrazovanju odvija putem štampanih materijala koji se distribuiraju poštom. Kao takvo, dopisno učenje/obrazovanje je predstavljalo prvu fazu u razvoju učenja/obrazovanja na daljinu, dok danas biva uglavnom zamenjeno drugim načinima obrazovanja na daljinu, pod uticajem razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija.
Učenje/obrazovanje na daljinu u najširem smislu predstavlja učenje/obrazovanje koje se u potpunosti ili veći deo vremena odvija odvojeno u vremenu i prostoru između onoga koji uči i onoga koji poučava, putem medija komunikacije (kao što su: štampani materijali, radio, televizija, telefon, kompjuter, video).
E-učenje ili elektronsko učenje predstavlja učenje koje se odvija putem elektronskog medija, odnosno koje je podržano informaciono-komunikacionim tehnologijama. Sa stanovišta obrazovanja, to znači da se sadržaji učenja isporučuju u elektronskoj formi, kao i da je komunikacija između onoga koji uči i onoga koji poučava podržana nekom tehnološkom formom.
Samostalno ili samousmereno učenje (sinonimi su i nezavisno, samoplanirano, autonomno učenje i samoinstrukcija) je svestan, nameran i samoinicirani tip (vrsta) informalnog učenja koje osoba koja uči preduzima samostalno. Njegova glavna karakteristika je da je vaninstitucionalno, ne obuhvata postojanje institucionalnog (ili bilo kakvog) nametnutog plana i programa ili delovanje instruktora ili nastavnika. Najčešće ima karakter samousmerenog projekta učenja koji se sastoji od epizoda učenja i u kome se neki delovi projekta, odnosno učenje pojedinih tematskih celina ili jednica, mogu odvijati i u više organizovanim oblicima učenja (dok god oni ne predstavljaju dominantan tip učenja u projektu). Svaka druga osoba koja se konsultuje ili pojavljuje kao pomoć u projektu, ima ulogu isključivo ,,resurs osobe“, odnosno sva odgovornost za proces i produkt učenja ostaje na osobi koja uči.
Terminološka razgraničenja 10Bazične veštine – Ključne veštine – ključne kompetencije
Terminološka razgraničenja 10
bazične veštine – ključne kompetencije
Bazične veštine su veštine potrebne za život u savremenom društvu, kao što su slušanje, govor, čitanje, pisanje i poznavanje osnovnih matematičkih operacija. Zajedno sa „novim“ bazičnim veštinama, čine ključne veštine.
Ključne veštine (generičke veštine ili esencijalne veštine) su transferzibilna i multifunkcionalna znanja i veštine koje omogućuju učenje i razvoj u različitim situacijama i na različitim sadržajima, pa se tako ispoljavaju kao veštine rešavanja problema, veštine timskog rada, interpersonalnih odnosa, komunikacione veštine, veštine učenja i sl. U kontekstu stručnog obrazovanja i profesionalnog razvoja, njihov krajnji efekat je fleksibilnost, adaptabilnost i mobilnost pojedinca i radne snage u celini. U praktičnom smislu, koncept bazičnih veština označava širi pristup kompetencijama, naglašavanje njihovih razvojnih dimenzija i mogućnosti demonstriranja u varijabilnim kontekstima.
Ključne kompetencije se odnose na sposobnost primene ili demonstracije specifičnih znanja i veština koje se označavaju kao ključne (pri čemu ključne veštine predstavljaju sumu veština koje uključuju bazične i „nove“ veštine). Odnose se na one kompetencije koje su neophodne za život u savremenom društvu učenja i znanja. Sa aspekta celoživotnog učenja, navode se kao ključne sledeće kompetencije: sporazumevanje na maternjem jeziku, sporazumevanje na stranim jezicima, poznavanje matematike, prirodnih nauka i tehnologije, digitalna pismenost, učenje kako se uči, interpersonalne, interkulturne, socijalne i građanske kompetencije, preduzetništvo i kulturno izražavanje. Ovih osam ključnih kompetencija su povezane i međuzavisne, a naglasak u svakoj od njih je na kritičkom mišljenju, kreativnosti, preuzimanju inicijative, rešavanju problema, proceni rizika, donošenju odluka i konstruktivnom upravljanju emocijama.
„Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua. Ut enim ad minim veniam, quis nostrud exercitation ullamco laboris nisi ut aliquip ex ea commodo consequat. Duis aute irure dolor in reprehenderit in voluptate velit esse cillum dolore eu fugiat nulla pariatur. Excepteur sint occaecat cupidatat non proident, sunt in culpa qui officia deserunt mollit anim id est laborum.“